Niko i Ništa

 

Sretnu se Niko i Ništa.
Niko zavoli sve ništavno,
Ništa zavoli sve nikakvo.
Ne znaju gde su, ne znaju gde će,
nije im važno.
Vremenom, Niko postane pomalo ništavan,
Ništa postane pomalo nikakvo,
pa, zbunjeni, više ne znaju koga vole.

Drugima oni su jedno,
lepo i veliko, čini se nedostižno,
pa poveruju da su vredniji, posebni,
da su postali
Neko i Nešto. 

Sve češće se čuje: „Ja sam za tebe Neko… „,
„Valjda sam i ja Nešto… „,
„Neko bi na tvom mestu bio srećan… „,
„Nešto se mora promeniti… “

Reše da krenu, svako svojim putem,
u potrazi za drugim Nekim i drugim Nečim.
Nađe se, tu i tamo,
poneko i ponešto.
Nekakve iskrice, kasnije varnice,
svetlucanjem boje mrak.
Srca im postanu vašarišta,
šarena, pijana.
Trguju, varaju,
zakidaju na meri,
puneći slamaricu zabludama,
koje ih noću žuljaju
i teraju da budni dočekaju svitanje.
Noću ostare, danju šibicare srcima,
putuju ringišpilom, od sebe do sebe,
nude se povoljno.
Ponekad tek, neki od mračnijih mrakova,
besanih noći,
osvetli sećanje na život,
pa priznaju sebi da su niko i ništa.
Svako za sebe.

 

G. Tadić