Danas mi je dan ispao potpuno drugačiji nego što sam planirala. Nije mi žao…

Bili smo famElijarno u Ze. Svakako je to bio dio plana za danas, ali smo, budući da su neke druge stvari otkazane, odlučili produžiti svoj provod tu. 🙂 I alaj je bio provod… Roditelji su nas, nakon kratkog pića s nekim pametnim ljudima, odveli u megasuper slastičarnicu. Zove se Europa. Ja sam predložila da kažemo da smo građani EU, pa možda možemo jesti besplatno, al’ je kućna ulema odbila. haha

Fin ambijent… kolači i ostali deserti prave bombe. (Ima jedan kolač koji se fakat zove “bomba”…)

I sad, mi trebamo izabrati šta da jedemo… jarane, ne mo’š skontati gdje ćeš gledati, a kamoli šta jesti. Stvarno izlog da ti vilica padne na pod. (i još kad si poguzija k’o ja…) Uglavnom, odlučili smo se, izabrali mjesto i sjeli. Da, naravno da smo zauzeli dva stola… hhh

Dok smo se častili, osjetila sam da me grize savjest. Ne zato što smo potrošili mnogo para, nego zato što sam se sjetila par stvari koje su učinile da shvatim koliko sam zapravo nezahvalna. Prvo sam se sjetila djece, čijoj gladi gotovo svakodnevno svjedočimo i njihovih roditelja koji nisu u stanju da im priušte ni osnovno… onda sam se sjetila jedne priče koju sam slučajno saznala. Naime, moji roditelji su nekad daaaavno dok smo moja braća i ja bili skoz mali, išli poslom kod rođaka u Austriju i moj otac je, s obzirom da smo tad doselili u Bosnu i da situacija nije bila bajna, vidjevši izbor slatkiša koji su djeca tih rođaka imala, rekao da se nada da će i oni nekad biti u mogućnosti nama priuštiti takvo nešto.

Danas je situacija drugačija. Moji roditelji mi priušte sve što poželim, i više od toga (u okviru stvari koje su dobre po mene). A ja sam… nezahvalna. Vrlo često uzimam zdravo za gotovo njihove žrtve… nikako svjesno, ali svejedno… sama činjenica da ne razmišljam o tome dovoljno mi je poražavajuća.

Žao mi je što im ne pokazujem dovoljno koliko ih volim i koliko sam sretna što ih imam… žao mi je što nisam bolja. Nadam se da ću uspjeti da popravim to.