Moja mama je, između ostalog, za rođendan dobila jedne kućne papuče. Bila je to ljubav na prvi pogled, pa sam ih konfiskovala. Logika. 😀

Posebno su lijepe i čupave, ali ne prave nered, jel.. ne linjaju se. 😀 Kad bih ih obukla, bilo mi je kao da stavim stopala u oblake, a ja sebi k’o neboder.

Provedosmo desetak dana zajedno, u kojima sam izbjegavala situacije u kojima moram biti bez njih maksimalno, čak sam (mama ne čitaj ovaj dio) kad bih prelazila iz zajedničkih u svoje vlastite odaje, u koje vode odvojena ulazna vrata, bez da skidam svoje voljene pape, obuvala babine velike okokućne papuče. Taman mi bile tad. :DD

Uglavnom, jučer primijetih da sam ih već dobro zgazila. Njihova unutrašnjost je izraženo obrazovala svaku crtu mojih stopala.

Ta situacija me podsjetila na ove ljude koji ‘(is)koriste’  druge ljude, naravno, time ostavljajući neki trag na njima, pa se žale na njih jer odjednom više nisu “ono što su nekad bili”. Budale.

Tek kad ih izgube shvate o čemu ja pričam. Nijedne druge papuče, do mojih voljenih, ne daju tako dobar osjećaj kad dođem sva umorna kući, a one mi svojom toplinom zagrle stopala. :))

:DDDDDDDDDDDDDD

Da, roze su. I imaju mašnicu.
Ne, nisu me oteli vanzemaljci. 😀